Личности из историје Палића – Ана Бешлић, прва суботичка академска вајарка

„У скулптури треба избегавати приповедање. За то имамо речи. Мислим да причу не треба усађивати у камен, дрво или бронзу, него да треба оставити слободно начињеној форми једног камена, дрвета или бронзе, да говори својим језиком, своју причу … “

Цитат: Ана Бешлић за ТВ Новости 1980. године.

(извор: Yugopapir.com)

Фото: Ана Бешлић шездесетих година 20.века

Ана Бешлић рођена је 16. марта 1912. године на салашу „Шара Пустара“ у близини Бајмока на северу Бачке, у угледној буњевачкој породици. Основну школу завршава у Бајмоку, а школовање наставља у Загребу, Грацу и Бечу. Са 18 година први пут долази у додир са глином коју јој је отац доносио са Дунава. Прва скулптура коју је извајала била је управо портрет оца.
У Београд се пресељава 1937. године, а студије вајарства на Академији ликовних уметности започиње 1939., али због рата бива принуђена да паузира. У рату је изгубљен и њен први рад – поменути портрет оца. По завршетку рата, дипломирала је 1947. на вајарском одсеку Академије ликовних уметности у Београду. Постдипломске студије завршава две године касније код професора Томе Росандића, а убрзо постаје и сарадник у његовој радионици.

Прву самосталну изложбу имала је 1954. године, када је излагала са Ђорђем Бошаном у Суботици. Учесница је бројних уметничких колонија и симпозијума, а излагала је и на значајним изложбама југословенске уметности у иностранству. Позицију модернистичке скулпторке у вајарству, готово искључиво мушком уметничком позиву на југословенском уметничком простору, освојила је следећи спонтано и елегантно своју путању. Током свог рада израђивала је и споменичка и скулптурална дела која се са својим обликом разликују од великих монументалних споменика.

Уз Јована Солдатовића, Ратимира Стојадиновића, Александра Зарина, Мишу Поповића, Јована Кратохвила, Милоша Сарића и Олгу Јанчић, припадала је кругу младих вајара у групи Простор 8 (1957.–1958.), који су настојали да докажу многострукост значења скулптуре у оквиру архитектонских целина и градских паркова. Након студијског боравка у Немачкој (1967.) почиње да ради са новим материјалом – полиестером.
Уочена су четири периода њеног рада и уметничког развоја: школовање (до 1954.), асоцијативна форма (1954.–1962.), прелазни период (1962.–1966.) и раздобље сфере (од 1966.год.), са циклусима Бојена лопта, Портрет, Диск и Јастуци.

Фото:Скулптура 2а, 1973. бојани фиберглас, Градски музеј Суботица

Извела је значајан број споменика и скулптура у слободном простору и ентеријеру у многим местима некадашње Југославије, као и у свету. Добитница је великог броја награда и признања: Награда 14. октобарског салона (Београд, 1973.), Октобарска награда града Београда (1979.), Др Ференц Бодрогвари (Суботица, 1983.) итд. Скулптуре Ане Бешлић налазе се у колекцијама како у земљи, тако и у иностранству. Легат од двадесет њених скулптура налази се у Градском музеју у Суботици од 1983.године.

Фото: скулптура „Птице“, као део фонтане из 1913.године

Поред скулптуре „Птице“ у срцу фонтане из 1913. године, Ана Бешлић поклонила је Палићу још две прелепе скулптуре које и дан данас оплемењују простор палићког језера. У питању су скулптуре „Крила“ из 1957.године, која је премештена са места Спомен чесме 1981.године на Рт песничке наде, и „Талија“ – прва изведена скулптура у јавном простору која од 1951. године краси Летњу позорницу на Палићу.

Фото: скулптура „Крила“, Рт песничке наде

 

Фото: скулптура „Талија“, Летња позорница

Ана Бешлић преминула је 26. јануара 2008. године у Београду. Њена дела подсећаће нас још дуго времена на ову јединствену и талентовану скулпторку са наших простора.