Лајош Вермеш једна је од најистакнутијих личности из историје спорта са ових простора, а о његовој посвећености спорту сведоче бројни записи и историјске чињенице које говоре о човеку који је сво своје време, ентузијазам, новац и љубав уложио у промовисање истог. У време када физичка култура и спортске дисциплине нису биле толико популарне и праћене као данас, овај племић оживео је култ спорта не чекавши да се Олимпијске игре обнове, већ их је сам осмислио и спровео на Палићу давне 1880. године. Вермеш Лајош носилац је 35 спортских титула, вишеструки је првак Суботице и других европских градова. На такмичењима је освојио 16 пехара, 250 медаља, 120 диплома и 140 ловорових венаца. Желећи да константно радимо на очувању сећања на једну од најзначајнијих личности Палића, разговарали смо са његовим директним потомком - Михаљем Вермешом, професором математике у пензији, а оно што следи у наставку текста је његова прича о чувеном Лајошу Вермешу. Захваљујемо се господину Вермешу који нам је омогућио приступ личној архиви и породичним фотографијама објављених у овом тексту. 

Фото: Михаљ Вермеш, унук Лајоша Вермеша

Вермеш Лајош (мађ. Nagybudafalvi Vermes Lajos, 28.06.1860. - 22.05.1945.) родио се у богатој велепоседничкој породици. Љубав према спорту наследио је од оца Нандора, учесника револуције 1848. године. Вермешов отац био је адвокат, оснивач Ловачког друштва у Суботици, а такође се ангажовао у тада господским и модерним спортовима као што су коњске трке и трке паса.   

Фото: Вермеш Фердинанд, око 1878. године

  Вермеш Лајош је од своје 10. до 18. године похађао пијаристичку гимназију у Будимпешти, где се изучавао латински и грчки језик. Као нижи гимназијалац почео се бавити гимнастиком и то у националном гимнастичком друштву. Био је надахнут античким олимпијским играма, и хеленском културом уопштено говорећи. 09.12.1877. године са својих 17 година освојио је прво место у држави и то у гимнастичкој дисциплини коњ, што му је уједно била и прва медаља, а спорт и такмичења одредили су му тада остатак животног пута. Спорт му је био животни циљ, значио му је све у животу – као и Палић. Како пишу тадашње новине, много је добио од спорта али много, много више је дао. У суботичком листу „Napló“, под насловом „Семеносејач“ суботичке физичке културе, у својој 76. години даје један опширнији интервју, где је изрекао једну симпатичну романтичну мисао: „У најранијој младости сам се верио са спортом и остао сам вечити заљубљеник“. Обилазио је државу, организовао је такмичења широм земље и оснивао спортске клубове. Поред гимнастике, омиљени спортови су му били рвање, дизање тегова, бокс, а у атлетским дисциплинама скок у даљ, скок у вис и тркачке дисциплине. Ипак, највећа љубав му је био велосипед. 1878. године, када се вратио из Пеште, доноси исти са собом, и тако је Суботица добила свој први велосипед. Две године раније отпутовао је у Напуљ (Сицилија) како би узео меру диска са оригиналног кипа – у питању је био Миронов „Бацач диска“, изливши диск од гвожђа пречника 220 mm ( 2/3 оштрог и 1/3 тупог руба) – и тако је први диск стигао у Суботицу. На велосипеду, или како га је назвао гвозденом коњу, правио је велике туре по држави, учествујући на краћим и дужим такмичењима. Привлачиле су га новотарије, па и екстремне ствари, па је тако на велосипеду правио разне акробације, а такође је волео мачевање, поло и друге спортове уједно као организатор и као такмичар. 

Фото: Лајош Вермеш на велосипеду, Суботица 1880. године

Спортске игре 1880. - 1914. Надахнут античким олимпијским играма, добио је идеју да на свом имању организује палићке спортске игре касније назване Палићка олимпијада – овај назив Вермеш никада није користио. Био је иницијатор, организатор, мецена, активни такмичар и велики мисионар спорта и физичке културе. Др. Бранко Мркић, професор те директор Факултета физичке културе у Новом Саду, познати истраживач историјата спорта у свом универзитетском уџбенику 1975. године под називом „Палићке спортске игре“ пише следеће : „Палићка олимпијада у периоду од 1880. - 1914. слободно се може назвати златним добом спорта, јер такве су спортске приредбе организоване на Палићу, које је бележила читава спортска јавност. На овим такмичењима у великом броју учествовали су најпознатији спортисти Европе тога времена, а са територије Војводине такмичари су први пут показали врхунске резултате“. Његова спортска филозофија, коју породица Вермеш данас са поносом истиче гласила је : „Спорт мора бити доступан сваком човеку и мора бити саставни део свакодневног живота човека“ – што је неспорно у то време била једна смела, напредна и демократска идеја, или како би се то данас рекло „модерно европско размишљање“, утолико више јер је спорт у то време био привилегија племића и богатих. 

Фото: Сцена рвања, Лајош Вермеш са ученицима у Клужу 1899. године

Фото: Сцена бокса, Лајош Вермеш са ученицима у Клужу, око 1900. године

Управо због те идеје и спровођења исте чули су се и дисонантни тонови из Пеште, говорећи о њему са дискретним омаловажавањем да се такмичи са „обичним“ светом. То провејава и у књизи др. Сиклоши Ласла из 1929. године: „Вермеш Лајош осамдесетих година прави је алл "all around" атлета његовог доба, најкарактеристичнији спортски лик, независно од неких његових необичних детаља он је у мађарској спортској историји најсрчанији спортски агитатор, који се на животну реалност не обазире, читав човек је једна одушевљеност, хипертрофија, који као грчка ватрена бакља јури на друму живота, да би пропагирао славу спорта, своје домовине, ужег Палића и Суботице.“ Такмичења Вермеш са 2 године млађим братом Нандором и 4 године млађим братом од стрица Белом, као и са пријатељем Николом Матковићем оснива прво гимнастичко друштво, у склопу којег сви они као чланови клуба почињу да организују Палићке спортске игре у духу античких игара, а прве игре одржане су 26.08.1880. године. Све ово значи да је олимпијски дух наишао на плодно тло и развијао се на овим просторима 16 година пре него што се уопште размишљало о обнови модерних олимпијских игара. Прво такмичење било је веома скромног садржаја са свега 3 дисциплине и то: рвање, скок у даљ и бацање тега. Наредне године постојале су 6 дисциплине, а 1882. године само у гимнастици такмичило се у чак 3 дисциплине. Сваке наредне године спортске игре су се обогаћивале новим спортовима, развијајући се у интернационална такмичења, са више хиљада гледалаца, успостављањем посебних возова за гледаоце, а спортске игре су постале главна атракција Палића. Организација Палићких спортских игара била је пионирски подухват, јер се у то време није ни размишљало о обнови модерних олимпијских игара, а у неким дисциплинама нису постојале званичне пропозиције, те су их сами креирали, и данашњим очима гледано биле су прилично необичне. Примера ради неке од њих су биле : пентатлон, организован на традиционалан грчки начин у оригиналној опреми, као и бацање диска и копља, трчање, скок у даљ и рвање. Приликом бацања копља и диска није се мерила само даљина, већ је требало и погодити циљ. Код бацања тега осим даљине мерила се и висина достигнутог хица. У боксу се није ишло на к.о. него као у мачевању – на туш. Код такмичења у пливању са препрекама балвани су били постављани на стазе Палићког језера, а вожња велосипедом са препрекама организована је од Палића до Суботице и назад; биле су ту и дисциплине скок у вис и скок у даљ, као и скок са мотком (такмичари су скакали са трамболине); још једна несвакидашња дисциплина била је такмичење једриличара на залеђеном Палићком језеру. Освајачи медаља богато су награђивани, а спортска такмичења у Пешти и Бечу временски су усклађиванa са палићким играма, знајући да најбољи такмичари учествују на њима. На крају такмичења организовани су богати балови. Палићке спортске игре у стручним литературама су и статусно признате као претеча модерних олимпијских игара. Спортске игре имале су значајан утицај на развој спорта и уопште физичке културе у Суботици, која је крајем 19. века добила епитет град спортова. Такмичења су привукла велики број посетилаца са стране, што је дало полет развоју туризма и мотивисало људе да граде своје велелепне виле на Палићу, што је опет допринело снажној урбанизацији и процвату Палића уопштено говорећи. Интересантан податак из тог времена, мање познат овдашњој јавности – дата је дефиниција кодекса аматеризма, са строгим критеријумима ко се све може сматрати спортистом аматером. Француски аристократа Пјер де Кубертен, оснивач олимпијског покрета, 1894. године у Паризу на Сорбони сазива оснивање олимпијског комитета са задатком да 1896. године у Атини организује модерне Олимпијске игре. На тај догађај стигао је позив и Суботичком гимнастичком друштву, али Вермеш, најпознатија звезда тог времена, сматрао је важнијим организовање сопствених спортских игара те није отпутовао на исте.   Изграђени објекти Почетком 1884. године изградио је на свом имању на Палићу атлетску стазу елипсастог облика, обима 225 m, а около су подигнуте трибине за гледаоце, тзв. „Затворена арена“ – прва у тадашњој Мађарској. 1892. године изградио је спортски хотел, тзв. „Совину кулу“ (Bagolyvár) са 60 лежајева, где су такмичари имали бесплатан смештај – прво олимпијско село, по писању локалних медија. Исте године изградио је асфалтну бициклистичку стазу елипсастог облика обима 500 m, трећу у Европи (после Енглеске и Немачке). Ове две инвестиције су га коштале тадашњих милион форинти, а поређења ради годишња плата службеника у то време износила је свега 300 форинти. Инвестиција на обали Палићког језера представљала је велики подухват, због чињенице да је сама обала била муљевита и било је неопходно допремити огромне количине земље за потребе насипања. 1891. године на обали језера изградио је монтажну трибину за гледаоце, изнајмивши притом и брод на којем су се изводиле грчке трагедије са глумцима из Пеште. Поред Совине куле, изградио је својој мајци вилу „Лујза“ а обе виле постоје и данас, док је себи на месту данашњег Еко центра изградио тзв. „Вермеш вилу“; данашња „Рибља чарда“ својевремено је коришћена као фискултурна сала. Прослављена и нажалост покојна глумица Мира Фурлан приликом гостовања на Палићком филмском фестивалу где је својевремено била председник жирија, била је смештена на Палићу и то баш у чувеној вили „Лујза“, о којој је имала само речи хвале, поредећи читав амбијент са оним који се може видети само у америчком Холивуду. Локална штампа 1894. године пише да на Вермешовом имању у Ахилону (дом атлета), у функцији смештаја, исхране и спорта постоји 15 објеката. Због великог броја посетилаца на спортским играма Вермеш је дошао на идеју о успостављању трамвајског саобраћаја између Суботице и Палића, а овај подухват га је у коначности довео до банкрота. Мање познат податак је да је зграда на адреси Парк Рајхла Ференца број 9 у Суботици такође била у његовом власништву, а коју је Вермеш због лоше финансијске ситуације био принуђен да прода своме стрицу. Након финансијског краха 1895. године прихвата позив из Клужа и постаје професор гимнастике на универзитету названом по тадашњем цару Францу Јосипу. У Клужу се и оженио и добио троје деце, боравећи тамо све до 1914. године, када се са породицом враћа на Палић, где је исте године рођен син Михаљ Вермеш, последњи од четворо Вермешове деце.   Први мађарски спортски фотограф 2016. године издата је студија од стране мађарског олимпијског и спортског музеја под горе наведеним насловом, где се наводи да је Вермеш имао спортску фотографску радњу и то не у комерцијалне сврхе, већ искључиво у интересу промовисања спорта. Вермеш је својевремено конструисао машину са посебним апаратом која непокретну слику чини покретном – прву у Европи након Америке. 

Фото: скок у даљ, аутор Лајош Вермеш око 1880. године

  Сарадња са Београдом Сарадња између Палићких спортских игара и Београда почела је 1884. године када су на Палићким играма учествовала 3 такмичара и то два службеника и један трговац укључивши се одмах у спортске игре као и у форуме игара. За време трајања ангажовања у Клужу 1898. године, Вермеш добија позив од стране српског краљевског двора да буде учитељ мачевања младом краљу Александру Обреновићу. Вермеш са одушевљењем прихвата позив српског краљевског двора, где проводи 6 недеља као учитељ мачевања. Позлаћена сабља на којој је угравирано : „Краљ Александар“ налази се у Градском музеју Суботице и представља значајни део поставке у збирци наоружања и војне опреме. 

Фото: Сцена мачевања, Вермеш Лајош у Клужу 1900. године

21. и 22. јула 1900. године следи интересантно спортско гостовање Суботичана у Београду под патронатом краља Александра. У најави гостовања пише да су гости сами платили превоз возом до Новог Сада а након тога су допутовали бродом до пристаништа у Београду, а били су смештени у некадашњем хотелу „Париз“. Путовало је 40 такмичара, међу којима и четири жене, и том приликом Суботичани су приказали фудбал великом Београду, а прослављеним играчима Црвене звезде и Партизана ово би засигурно била веома изненађујућа чињеница. Краљ је то вече приредио банкет на којем су Вермеш и Никола Матковић приказали своју вештину мачујући са белгијским представницима овог спорта.   Великани Палићких спортских игара Браћа Вермеш Лајош, Нандор и Бела били су изузетно добри и свестрани спортисти, а оба Лајошева брата су помагала у организацији спортских игара. Никола Матковић био је одличан спортиста, професор гимнастике у гимназији и врсни тренер. 1900. године на великом атлетском митингу у Пешти, на опште изненађење са учесницима из тадашње гимназије осваја прво место. Цар Франц Јосип лично је честитао Матковићу на овом великом успеху. Под окриљем Палићких спортских игара поникли су познати спортисти, који ће славу суботичког спорта пренети широм земље и света, као што су Ђуро Стантић и чувени Иван Сарић. Ђуро Стантић био је генијални спортски таленат који се истакао у брзом ходању крајем 19. века на Палићким спортским играма, а тадашњи тренер Никола Матковић, схвативши о каквом таленту се ради, почиње да тренира Стантића. Интересантан детаљ у вези Стантића је тај да се на својим првим такмичењима појавио у грађанском оделу и чизмама, што је изазвало опште негодовање судија и свих присутних. Један од највећих Стантићевих успеха био је у Берлину 1901. године, када постаје светски првак на 75 km брзог ходања, са фасцинантним временом од 8 сати 16 минута и 24 секунде, што значи да му је просечна брзина била близу 9,3 km/h. Највећи успех постигао је 01. јуна 1906. године на међуолимпијским играма у Атини на 3000 m, а на успеху му је лично честитао тадашњи грчки краљ, и тако је прва олимпијска медаља стигла у Суботицу. Иван Сарић бавио се атлетиком, а највећи успех постигао је у бициклизму. На изванредним резултатима у више дисциплина на такмичењу у Београду честитке му је упутио сам краљ Александар. Био је и одличан фудбалер, а 1910. године први на Балкану се винуо у небо у свом авиону, чији је модел изложен у Музеју ваздухопловства у Сурчину. Суботица се одужила Ивану Сарићу па је средња техничка школа понела његово славно име. Вермешов син Михаљ и Иван Сарић радили су дуги низ година раме уз раме у управи града Суботице, и управо захваљујући тој чињеници сачувани су многи мање познати детаљи о његовом животу из Сарићевог угла, с обзиром на његово изузетно поштовање Вермешовог лика и дела. Густав Шимоковић, познати рвач, препрезентативац, тренер и учитељ наших ветерана, рвача олимпијаца и светских првака који су освојили многе медаље и донели славу својој земљи и Суботици, своје прве кораке у овој дисциплини учили су управо од Лајоша Вермеша. Шимоковић био је својевремено тренер Срети Дамјановићу, светском прваку, док је Дамјановић био тренер нашем олимпијском прваку Давору Штефанеку. Густав Шимоковић отац је песникиње и писца Марије Шимоковић, ауторке лирског романа под називом „Велосипед господина Вермеша“. О настанку свога дела она пише следеће: „Вермеш је личност у чији живот стаје и биографија града и биографија добрих намера. Фасцинирало ме је у његовој особи јединство доброг, лепог и мудрог, та калокагатија која је била толико грчка, хеленска, олимпијска.“ За заслуге развоја, популаризације, омасовљења спорта и физичке културе, напредне спортске филозофије, значајној улози у изградњи трамваја и објеката, културном и друштвеном процвату, Суботица му је учинила посебну част - 1936. године за време Берлинске олимпијаде кроз центар града носио је трчећи у својој 76. години олимпијску бакљу. Интервју који је својевремено дао Вермеш завршава следећом реченицом: „Некада сам био веома богат човек, на спорт сам пуно пара трошио. На Палићу сам изградио асфалтну бициклистичку стазу, и палићка стаза ми је дала идеју да изградим трамвај до Палића. Сада немам ништа, само здравље и још нешто“, вадећи из џепа и показујући доживотну трамвајску карту, коју је добио од трамвајске компаније. 

Фото: Лајош Вермеш са породицом, Палић 1931. године

Интересантан лични детаљ у вези Лајоша Вермеша је тај да је водио својеврсни дневник о свом породичном стаблу, у којем је бележио различите податке о члановима своје породице.

Лајош Вермеш преминуо је на имању своје ћерке у Бачким виноградима, на самом крају Другог светског рата, 22.05.1945. године, у периоду након одласка окупационих снага, а пре доласка ослободиоца. Сахрањен је на Бајском гробљу у маузолеју породице Вермеш саграђеном 1906. године.

Палићка олимпијада обновљена је 2000. године, када је обележена 120. годишњица од њеног оснивања, а 26. августа исте године поред „Рибље чарде“ откривена је спомен плоча као подсећање на некадашњу асфалтну стазу, трећу у Европи, подигнуту 1891. године намењену такмичењима у бициклизму и атлетици. 31.07. 2004. године на самој обали постављен је споменик Лајошу Вермешу изливен у бронзи у природној величини који гледа на језеро, поред Совине куле коју је својевремено изградио за потребе смештаја учесника Палићке олимпијаде. Последњих 15 година најбољим суботичким спортистима додељују се медаље Лајоша Вермеша, док шеталиште уз обалу Палићког језера у његову част данас носи назив Обала Лајоша Вермеша.

Фото: споменик Лајошу Вермешу постављен 2004. године